Publier en Serbia - Divertissement - 24 Apr 2016 11:53 - 8
MARKO MILJANOV POPOVIĆ (Medun, 24 April 1833 — Herceg Novi, 15 February 1901), a Serbian writer from Montenegro, a quite unique personality as he learnt to write as late as in his 60’s. But it did not prevent him from writing his master-piece of Serbian literature, Examples of humanity and Bravery. He was born in 1833 in the Montenegrin tribe of Kuči. In 1856, he came to the Montenegrin capital Cetinje and entered the service of Prince Danilo in his guards unit called perjanici. For his bravery and successes in raids on Ottoman territory and as a man of confidence, he was awarded in 1862 the position of judge and head of Bratonožići clan. For his work on unification of Kuči with Montenegro in 1874, he had a price set on his head by the Turks. The same year saw his appointment to the Montenegrin Senate (from 1879 transformed into a State Council). In the 1876-78 war against the Turks, he victoriously commanded Montenegrin forces in the Battle of Fundina. After a fierce disagreement with Prince Nikola in 1882, he had to leave the State Council and decided to retire from public life to his native Medun. He was even offered the title of a voivode, but eventually, rejecting war and politics, he chose literature about humanity and bravery instead, without putting a single word about himself. And was one of the main traits of bravery – not to boast. The Examples are from real life, short event in the lives of heroic Montenegrins, told in picturesque language of the common people, an educative narrative on important things in life. The narrative start with a short example about how anger is bad for a man, then it goes on about the importance of the given word, of brotherly love, of magnanimity, of duties in the hard times, of blood brotherhood, of honouring an enemy, of true heroism and above all of honour. Marko Miljanov reminds us of the true meaning of the humanity and bravery, lost in our present times. There no true bravery without a sense of humanity. True bravery is manifested only when it has a higher cause, through which a man realises his humanity. Marko Miljanov died in 1901.
-----------------------
МАРКО МИЉАНОВ ПОПОВИЋ (Медун, 24. април 1833 — Херцег Нови, 15. фебруар 1901) био је народни књижевник, војсковођа и војвода из племена Кучи. Као и сви његови сународници из тог времена, Марко Миљанов је ратовао против Турака. Године 1856. је дошао у Цетиње и ушао у службу кнеза Данила као перјаник. Због свог јунаштва и успешних напада на Турке, и као човек од поверења, кнез Никола Петровић га је наградио положајем судије и вође племена Братоножића. Због његовог рада на присаједињењу Куча Црној Гори, Турци су за његову главу расписали награду. Године 1874. је изабран у Црногорски сенат (од 1879. претворено у Државно вијеће). У рату против Турске, командовао је црногорским војницима у бици на Фундини. Након оштрог сукоба са кнезом Николом 1882. Марко Миљанов је напустио Државно веће и одлучио да се врати у родни Медун. Иако му је било 50 година и био је неписмен као и већина његових сународника, Миљанов се посветио писању. "Примјери" су заиста примери из живота, кратки догађаји из живота јуначких Црногораца, испричани живописним, народским језиком, кроз које се даје поука о битним стварима у животу. Почињу кратким примером о томе колико је љутња штетна за човека, а у наставку говоре о важности дате речи, о братској љубави, о великодушности, о дужности у тешким тренуцима, о побратимству, о признању непријатељу, о истинском јунаштву и, пре свега, о части. Марко Миљанов нас подсећа на истинско значење израза чојство и јунаштво, који је у нашем времену изгубио свој прави смисао. Правог јунаштва нема без чојства, без човечности. Јунаштво је јунаштво само онда када пред собом има неки виши циљ, кроз који човек остварује своју човечност. Марко Миљанов је умро 1901. године.
_____________________________________________________________________________________
JOSIF PANČIĆ (April 5 (j.c.)/April 17, 1814 – February 25 (j.c.)/March 8, 1888) was a Serbian botanist, doctor, a famous lecturer at the Great School in Belgrade and the first president of the Serbian Royal Academy. Pančić is credited for discovering the new species of conifer – the Serbian Spruce. In 1855 Pančić first heard of a special type of Spruce in Western Serbia, and ten years later he managed to find that tree, a spruce named after him (Picea omorika (Pančić) Purkyne). During his many years' work, he discovered roughly 100 new species and described about 2,500 species.
----------------------
ЈОСИФ ПАНЧИЋ (Угрини код Брибира, 5.април/17. април 1814 — Београд, 25. фебруар/8. март 1888) био је српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима. Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где je ce бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната. После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја. Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne). Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.
_____________________________________________________________________________________
STEPAN STEPANOVIĆ - STEPA (11 March 1856 – 27 April 1929) was a Serbian military commander who fought in the Serbo-Turkish Wars, the Serbo-Bulgarian War, the First Balkan War, the Second Balkan War and World War I. Having joined the Serbian military in 1874, he fought against the forces of the Ottoman Empire in 1876. Over the following years, he climbed up the ranks of the Serbian Army and fought against Bulgarian forces in 1885. He was the Serbian Minister of Defense twice. During this period, in the organizational, professional, financial and moral sense, the Serbian army was well prepared for the upcoming wars. In the First Balkan War (1912-1913) Stepa Stepanović commanded the Second Army. During the Second Balkan War, the army under the command of Stepa Stepanović selflessly defended the Nišava zone with a fortified camp in Pirot. When the First World War broke out, as a representative of the at the time absent Chief of the General Staff of the Serbian army Radomir Putnik, Stepanović was in charge of the mobilization and concentration of the Serbian army. After Putnik returned to the country, Stepanović again took over as commander of the Second Army, and with its main forces he carried out a march-maneuver over Koceljeva and Tekeriš. In a night attack on the eastern slopes of the Cer Mountain, he defeated the 21st Division of the Austro-Hungarian 8th Corps. For the Serbian victory over the Central Powers in the Battle of Cer, he was promoted to the rank of Voivoda (field marshal) on 20 August 1914. In the Battle of Kolubara (from 16 November to 15 December 1914), the Second Army first stopped the enemy attack on the right bank of the Kolubara river, and then participated in the maneuver of Voivoda Radomir Putnik and General Živojin Mišić, which led to the collapse of the Austro-Hungarian Balkan Army. During the Austrian invasion of Serbia in the autumn of 1915, Stepanović's army, together with the Timok army, foiled an attempt of the Bulgarian First Army to penetrate through the Nišava zone and attack the main forces of the Serbian army deployed on the northern front, and thus greatly contributed to the decline of the Austro-Hungarian plans for the rapid destruction of the Serbian army. Although he had a significant role in the reorganization of the Serbian army on the Greek island of Corfu and its first successes in the front near Gorničevo, at Kajmakchalan and around Bitola, the greatest success is related to the breakthrough of the Salonika front and Bulgarian capitulation. Stepа Stepanović is one of the greatest military commanders of the First World War and the Serbian military history.
-----------------------
СТЕПАН СТЕПАНОВИЋ – СТЕПА (Кумодраж, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) био је српски војвода. Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног ђенералштаба. Два пута био је и министар војни. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе. Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге. У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914), Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске. За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
_____________________________________________________________________________________
Yours,
pozoriste u drzavi aka Blagi
Donner
Captain HarlockCunaguaroCommentaires (8)
o7
Bravo. Odlični si ih izabrao, a ima i odakle hvala Bogu.
Marko Miljanov reminds us of the true meaning of the humanity and bravery
Please explain more the meaning of this words!
I want to see this, much more in the game.
sub 158 sub me plz
Браво, одлична идеја о7