Objavljeno u Serbia - Društvene interakcije i zabava - 01 Jan 2017 13:23 - 3
Врховне команда је 16. децембра 1914. објавила следеће: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника.“
Србија је после Церске битке покренула офанзиву ка Дрини. Савезници су инсистирали да српска војска пређе на територију Аустроугарске и изврши притисак на њене разбијене јединице, како би се олакшао притисак на западном фронту. Међутим, напредовање је заустављено од стране аустроугарске војске, која се упркос великим губитцима успешно реорганизовала. Уследила су два месеца ратовања уз реку Дрину, са великим људским губитцима али без значајнијег померања фронта.
Aустроугарски генералштаб, поучен након пораза на Церу, далеко озбиљније је припремио план нове офанзиве. Српској војној команди био је потребан предах због попуне снага из резерве, као и добијање муниције од стране савезника. Са друге стране, непријатељ је имао јасно зацртан циљ – заувек елиминасти Србију са тадашње карте света. Генерал Оскар Поћорек је без обзира на неуспехе остао да командује војсци Аустроугарске на Балканском фронту. Офанзиву је покренуо 16. новембра, у нади да је српска војска довољно дезорганизована и да на адекватан начин не може да одговори на нови напад. Те наде ослањале су се на процене о великој исцрпљености српских војника услед битке на Дрини, као и немогућности увођења свежих снага. Једини савезник Србије у том тренутку били су лоши временски услови, непрестане кише као и лоша конфигурација терена са кога је непријатељ надирао.
Србији на руку није ишла ни река избеглица која се сливала са запада, бежећи од аустроугарског терора. Истовремено, пред саму битку, дошло је до привремене смене у команди Прве армије. Тадашњи комадант, ђенерал Петар Бојовић је морао да се повуче услед рањавања. Команду је преузео ђенерал Живојин Мишић.
У бици су са Аустроугарске стране учествовале Пета и Шеста Армија, као и групе Шњарић и Хаусер, са око 400 000 војника и 400 топова. Наспрам њих су се нашле Прва, Друга и Трећа армија, Ужичка војска, Обреновачки одред и Одбрана Београда, са укупно 270 000 војника и 426 топова. Циљ непријатеља је био да заузме Београд из висинских праваца око Колубаре, да би потом даље продирали ка центру и југу земље.
Веровало се да ће освајање Београда допринети слому морала у српској војсци и тако убрзати њен пад.
Српске претходнице су успешно задржале први удар, купујући тиме неопходно време. Због доласка нових јединица из Аустроугарске, Прва армија је бројчано надјачана на десној обали Колубаре. Стање те армије, по речима Живојина Мишића, било је „јако лоше“, алиопште повлачење није долазило у обзир. Кретање ка резервним положајима је дозвољено тек када се знало да то неће битније утицати на остатак српске војске.Прва армија је држала своје положаје до 26. новембра, када је Врховна команда послушала генерала Мишића и наредила повлачење. Заштитнице су пружале жесток отпор аустроугарским снагама тако да се операција повлачења завршила више него успешно, уз минималне губитке.Савезничка помоћ у виду муниције за српску артиљерију коначно је стигла, али се појављују технички проблеми. Наиме, чауре за топове су биле дуже од српских за 2.5 милиметра. У Нишу је муниција морала бити демонтирана и скраћена по мери српских топова од 75 милиметара да би потом невероватном брзином била пренета на фронт. За све то време српска војска је била у повлачењу. У небрањени Београд умарширао је 2. децембра одред Адабелберта Тамешија. Савезници су већ прежалили Србију, док се у немачким круговима помињало да је са Србијом готово. Говорило се да је Србија доживела судбину Белгије. У претераном слављу, Аустроугарска није могла ни да претпостави шта је чека у наредним данима. У мислима непријатеља била је само свечана парада 3. децембра у Београду, која ће означити пад Србије.
Прва армија добила је значајан предах и попуну у виду нових официра ђачког батаљона, чувених 1300 каплара. На фронт је стигло возовима и 11 000 прерађених артиљеријских граната из Ниша. Морал српске војске је изузетно порастао, док су на другој страни слабе линије снабдевања пољуљале слављеничку атмосферу непријатеља. Да би се прехранили, аустроугарски војници ишли су у пљачку. Поново су, као и у време битке на Церу, вршили велике ратне злочине на простору Мачве. Српска врховна команда јављала је да је стање у аустроугарским јединицама очајно, да су попуне трупа вршене већ пет пута и да је официра изузетно мало.
Аустроугарска Шеста армија дала се у бег. Прва српска армија ишла је превише испред свих, па је генерал Мишић наредио да она стане. Међутим, то наређење никада није стигло до пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе,команданта Дунавске дивизије првог позива. Пошто није знао да треба да се заустави, гонио је са својом дивизијом непријатеља до Ваљева нападајући велике делове Шесте армије и заробљавајући на хиљаде војника и стотине подофицира и официра. То је направило пометњу код непријатеља терајући га на паничан бег. Оскар Поћорек није веровао шта се дешава са његовим војницима па није хтео да нареди опште повлачење, што је запечатило судбину његових војника.
Поћорек је узалудно веровао да ће моћи да сачува освојене делове Србије ако се повуче на боље положаје. Српска војска је невероватном брзином пробијала новопостављене одбрамбене линије непријатеља. Српске трупе улазе у престоницу 15. децембра, освајајући аустроугарске топове код Бановог брда, одакле гађају све непријатељске понтонске мостове.
Краљ Петар I је победоносно умарширао у Београд и то је означило крај Колубарске битке.
Оскар Поћорек је пензионисан након битке, док је Живојин Мишић унапређен у чин војводе. На српској страни је погинуло 22 000 војника, а 91 000 је рањено. На другој страни погинуло је 27 000 војника и 1080 официра, рањено је 118 000 војника и подофицира, док је број несталих износио 73 000 људи. Подвиг српске војске и генерала Мишића изучава се у свим војним школама на свету као једна од примера како се за кратко време војска може организовати, добро попунити и из безизлазне ситуације покренути у контраофанзиву и победити.
Извор http://akademskikrug.rs/kolubarska-bitka/
Србија је после Церске битке покренула офанзиву ка Дрини. Савезници су инсистирали да српска војска пређе на територију Аустроугарске и изврши притисак на њене разбијене јединице, како би се олакшао притисак на западном фронту. Међутим, напредовање је заустављено од стране аустроугарске војске, која се упркос великим губитцима успешно реорганизовала. Уследила су два месеца ратовања уз реку Дрину, са великим људским губитцима али без значајнијег померања фронта.
Aустроугарски генералштаб, поучен након пораза на Церу, далеко озбиљније је припремио план нове офанзиве. Српској војној команди био је потребан предах због попуне снага из резерве, као и добијање муниције од стране савезника. Са друге стране, непријатељ је имао јасно зацртан циљ – заувек елиминасти Србију са тадашње карте света. Генерал Оскар Поћорек је без обзира на неуспехе остао да командује војсци Аустроугарске на Балканском фронту. Офанзиву је покренуо 16. новембра, у нади да је српска војска довољно дезорганизована и да на адекватан начин не може да одговори на нови напад. Те наде ослањале су се на процене о великој исцрпљености српских војника услед битке на Дрини, као и немогућности увођења свежих снага. Једини савезник Србије у том тренутку били су лоши временски услови, непрестане кише као и лоша конфигурација терена са кога је непријатељ надирао.
Србији на руку није ишла ни река избеглица која се сливала са запада, бежећи од аустроугарског терора. Истовремено, пред саму битку, дошло је до привремене смене у команди Прве армије. Тадашњи комадант, ђенерал Петар Бојовић је морао да се повуче услед рањавања. Команду је преузео ђенерал Живојин Мишић.
У бици су са Аустроугарске стране учествовале Пета и Шеста Армија, као и групе Шњарић и Хаусер, са око 400 000 војника и 400 топова. Наспрам њих су се нашле Прва, Друга и Трећа армија, Ужичка војска, Обреновачки одред и Одбрана Београда, са укупно 270 000 војника и 426 топова. Циљ непријатеља је био да заузме Београд из висинских праваца око Колубаре, да би потом даље продирали ка центру и југу земље.
Веровало се да ће освајање Београда допринети слому морала у српској војсци и тако убрзати њен пад.
Српске претходнице су успешно задржале први удар, купујући тиме неопходно време. Због доласка нових јединица из Аустроугарске, Прва армија је бројчано надјачана на десној обали Колубаре. Стање те армије, по речима Живојина Мишића, било је „јако лоше“, алиопште повлачење није долазило у обзир. Кретање ка резервним положајима је дозвољено тек када се знало да то неће битније утицати на остатак српске војске.Прва армија је држала своје положаје до 26. новембра, када је Врховна команда послушала генерала Мишића и наредила повлачење. Заштитнице су пружале жесток отпор аустроугарским снагама тако да се операција повлачења завршила више него успешно, уз минималне губитке.Савезничка помоћ у виду муниције за српску артиљерију коначно је стигла, али се појављују технички проблеми. Наиме, чауре за топове су биле дуже од српских за 2.5 милиметра. У Нишу је муниција морала бити демонтирана и скраћена по мери српских топова од 75 милиметара да би потом невероватном брзином била пренета на фронт. За све то време српска војска је била у повлачењу. У небрањени Београд умарширао је 2. децембра одред Адабелберта Тамешија. Савезници су већ прежалили Србију, док се у немачким круговима помињало да је са Србијом готово. Говорило се да је Србија доживела судбину Белгије. У претераном слављу, Аустроугарска није могла ни да претпостави шта је чека у наредним данима. У мислима непријатеља била је само свечана парада 3. децембра у Београду, која ће означити пад Србије.
Прва армија добила је значајан предах и попуну у виду нових официра ђачког батаљона, чувених 1300 каплара. На фронт је стигло возовима и 11 000 прерађених артиљеријских граната из Ниша. Морал српске војске је изузетно порастао, док су на другој страни слабе линије снабдевања пољуљале слављеничку атмосферу непријатеља. Да би се прехранили, аустроугарски војници ишли су у пљачку. Поново су, као и у време битке на Церу, вршили велике ратне злочине на простору Мачве. Српска врховна команда јављала је да је стање у аустроугарским јединицама очајно, да су попуне трупа вршене већ пет пута и да је официра изузетно мало.
Аустроугарска Шеста армија дала се у бег. Прва српска армија ишла је превише испред свих, па је генерал Мишић наредио да она стане. Међутим, то наређење никада није стигло до пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе,команданта Дунавске дивизије првог позива. Пошто није знао да треба да се заустави, гонио је са својом дивизијом непријатеља до Ваљева нападајући велике делове Шесте армије и заробљавајући на хиљаде војника и стотине подофицира и официра. То је направило пометњу код непријатеља терајући га на паничан бег. Оскар Поћорек није веровао шта се дешава са његовим војницима па није хтео да нареди опште повлачење, што је запечатило судбину његових војника.
Поћорек је узалудно веровао да ће моћи да сачува освојене делове Србије ако се повуче на боље положаје. Српска војска је невероватном брзином пробијала новопостављене одбрамбене линије непријатеља. Српске трупе улазе у престоницу 15. децембра, освајајући аустроугарске топове код Бановог брда, одакле гађају све непријатељске понтонске мостове.
Краљ Петар I је победоносно умарширао у Београд и то је означило крај Колубарске битке.
Оскар Поћорек је пензионисан након битке, док је Живојин Мишић унапређен у чин војводе. На српској страни је погинуло 22 000 војника, а 91 000 је рањено. На другој страни погинуло је 27 000 војника и 1080 официра, рањено је 118 000 војника и подофицира, док је број несталих износио 73 000 људи. Подвиг српске војске и генерала Мишића изучава се у свим војним школама на свету као једна од примера како се за кратко време војска може организовати, добро попунити и из безизлазне ситуације покренути у контраофанзиву и победити.
Извор http://akademskikrug.rs/kolubarska-bitka/
Podupri
TopSecretKomentari (3)
s+v o/
Sve pohvale za želju sabiranja srpske istorije na jedno mesto. Da nije copy+paste sa nekog od silnih istorijskih portala(makar i tvoj neki lični komentar u par reči) bilo bi i nešto više od pukog glasa. Samo napred!
„Ко сме, тај и може. Ко не зна за страх, тај иде напред”