Komfor me žulja
kao cipele dva broja manje
neuroze prevrćem po džepu
kao siću mentalnog procesa
zašto mi pružaš
ruku kao da sam bolestan?
zar ne vidiš da sam Zdravko Dren
Izuo sam se.
Ja to barem smem.

Volim da letim.
Podmazaću zarđala krila
odmazdu ću rastresti sa horizonta
muči me teskoba blatnjavog rova
hoću na prvu liniju fronta
hoću da zagrlim slobodu
ovim krvavim rukama,
hoću da sebi glasno kažem:
,,Volim te...''

Skidam tvoje mlitave šake
sa svog oguljenog vrata
uzalud zapomažeš glasom moje majke
uzalud oponašaš otkucaje sata

Ne dam ti ovog razigranog dečaka
njegove lego kockice
loptice skočice
i autiće i crtaće i kokice
odrano koleno, stisnute zube
i osorno: ,,Proći će''
Mrštiš se i odmahuješ glavom
jer znaš da imam pravo...

Jači sam od svih tvojih suvonjavih realnosti
bezdušnih slika i scenografije banalnosti
ja sam tvoj kreator, ti si moj odraz
možda nemam velik broj poena
ali je dovoljno za prolaz,
prokleto je dovoljno za prolaz...