Priča o Gvozdenom puku
Na krvlju natopljenim obalama Bregalnice Topličani su stikli oreol nepobedivih, koji nikad ne uzmiču, i pravo da jedini među pukovima
srpske vojske ponesu ime Gvozdeni.
Pet hiljada ljudi iz Toplice, Jablanice i Zaplanja, stari između 21. i
31. godine, vojnici pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, uzdigutih glava su
kretali da „svete Kosovo“.


Puk „Knjaz Mihailo” je učestvovao u svim bitkama Prvog balkasnog rata: Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj.

Došlo je do sukoba sa dojučerašnjim saveznikom, Bugarskom. Na krvlju
natopljenim obalama Bregalnice Topličani su počeli da stiču oreol nepobedivih, koji nikad ne uzmiču.

Nakon iznenadnog bugraskog napada puk „Knjaz Mihailo” je među prvima
pohitao u pomoć drugovima iz teško pritisnute Drinske divizije. Pred
polazak, komandant jednog bataljona, Jordan Milovanović, svojim
vojnicima je održao govor:

"Pokažite se dostojni svojih predaka, Jug Bogdana, Toplice i Kosančića, budite heroji kakvi beste na Bitolju. Put za Prokuplje, moji sokolovi, vodi preko Sofije. Za mnom, napred!"

Vojnici su uz pesmu krenuli za svojim komandantom. Pukovski sveštenik proročki je primetio:

"Sa pesmom u smrt idu. Ova vojska mora pobediti!"

Vrhovna komanda im je naložila da zauzmu dobro utvrđen bugarski položaj
na znatno povoljnijem, višem terenu. Mladići iz Toplice su pod kišom
kuršuma izvršili naređenje. Oficiri su predvodili juriš za jurišem. Pred
rovovima neprijatelja nikla je humka od tela srpskih mladića ali je i
ona pregažena. Topličani su zauzeli zadatu kotu i herojstvom stekli
pravo da jedini među pešadijskim i artiljerijskim pukovima srpske vojske
ponesu ime Gvozdeni. U toku bitke puk je izgubio komandanta, sve komndante bataljona i četa kao i polovinu ljudstva. Iz pakla bitke
Topličani su izašli ovenčani slavom prvih među jednakima, najhrabriji
među herojima.


Mir nakon pobede u Balkanskim ratovima trajao je kratko. Ratom izmučena Srbija je stajala je na putu ogromnoj Austrougarskoj carevini ka
ispunjenju njenog decenijskog cilja – širenja na istok. Srpski vojnici
porazili su brojčano nadmoćne i bolje naoružane austrougarske trupe u
bitkama na Ceru i Kolubari. Na njihovom čelu stajao je novi ratni komandant, pukovnik Milivoje Stojanović Brka. Elitni srpski oficir, unuk ustaničkog vojvode Petra Dobrnjca, na
sopstveni zahtev je došao za komandanta puka pred početak svetskog rata.
Tokom Bregalničke bitke i sam se ovenčao slavom heroja. Na položaju
Retki Buki herojski se držao sa svojim pukom. Komandant Prve armije
prestolonaslednik Aleksandar lično ga je odlikovao skinuvši sa grudi
svoju Karađorđevu zvezdu sa mačevima i stavio mu je na grudi. Gvozdeni
komandant za vojnike gvozdenog srca.

Tokom Cerske bitke Gvozdeni puk je bio u centru operacija, kod sela Tekeriš. U krvavoj klanici čiji su tragovi i danas vidljivi na planini ranjenoj
rovovima i artiljerijskom vatrom odlučen je ishod bitke. Srpski vojnici
su izvojevali prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu. U njenu slavu oduševljeni srpski narod spevao je pesmu:

Dođi Švabo da vidiš gde je srpski Tekeriš; A što ću ga gledati kada moram begati!



Prekaljenim gvozdenim ratnicima Vrhovna komnda je u odsudnim trenutcima Kolubarske bitke dala zadatak da zauzmu važno strateško uzvišenje
Kremenica. Pukovnik Stojanović je ležao bolestan pa je komandu na terenu
poverio svojim nižim oficirima. U nekoliko krvavih juriša Topličani su
pokušali da zauzmu Kremenicu ali su odbijeni uz velike gubitke.
Komandant nije mogao da iz kreveta sluša vesti o pogibiji svojih
vojnika. Ustao je i izašao na položaj iako je jedva stajao na nogama od groznice. Uz komandu „Juriš!” hrabro je poveo svoje junake. Kremenica
je pala a pao je i Milivoje Stojanović Brka. U čast heroja Stanislav Binički je komponovao čuveni „Marš na Drinu“.

U danima sloma, pred kraj 1915. godine, vojnici Gvozdenog puka su dobili
zadatak da čuvaju odstupnicu srpskim jedinicama i hiljadama izbeglica. Oni su poslednji napustili tlo Srbije i preko albanskih gudura stigli do mora i spasa na Krfu.
Nakon kraćeg oporavka raspoređeni su na Solunski front.
Nakon proboja Solunskog fronta puk je učestvovao u borbama za oslobođenje Niša. Istakao se u borbama za oslobođenje Aleksinca, Ražnja, Paraćina, Svilajnca, da bi potom prešao Dunav i stigao do Zrenjanina i Kikinde. Tek sredinom decembra 1918. puk je povučen u Beograd. Tu je ostao sve do 5. maja 1920. godine. Preživeli vojnici Gvozdenog puka odabrani su da budu gardijska jedinica
i čuvaju kralja, dvor i parlament do zvaničnog formiranja garde. Tek
tada, skoro osam godina nakon mobilizacije, preživeli ratnici su krenuli
kućama. Dočekani su sa nevericom, jer su i njihovi najbliži odavno
izgubili nadu da će ih konačno videti.

Đorđe Milačić se vratio iz ratova kao kapetan, noseći na grudima četiri rane, dve Karađorđeve zvezde i slavu komandanta najelitnije, druge čete Gvozdenog puka. Jednom
prilikom je sam zarobio 45 neprijateljskih vojnika. Ipak, najveću čast
odao mu je vojvoda Živojin Mišić. O Đorđu je zapisao:

On može služiti kao primer najveće hrabrosti i požrtvovanja.

Pesma posvećena drugom pešadijskom puku „Knjaz Mihailo“ koji je dobio naziv Gvozdeni puk.

PUKNI ZORO !!!