In next articles I will meet you with famous Serbs. I hope you'll enyoj.




SVETOZAR MILETIĆ (22 February 1826 – 4 February 1901) was an advocate, journalist, author, politician, mayor of Novi Sad, and the political leader of Serbs in Vojvodina. Miletić's ancestor was Mileta Zavišić who came to Bačka from Kostajnica near the border of Bosnia where he led a company of three hundred men and fought against Ottomans for thirty two years. Since Ottomans wanted to punish him after they signed a peace treaty with Austrians, Mileta moved to Bačka and changed his last name to Miletić. Mileta's son Sima, who was educated as merchant in Novi Sad, had fifteen sons and three daughters. Avram Miletić, the oldest Sima's son and grandfather of Svetozar Miletić, was merchant and songwriter who is best known for writing the earliest collection of urban lyric poetry on Serbian language. The second son of Avram Miletić, also Sima like his grandfather, was a boot-maker and a father of Svetozar Miletić. Svetozar Miletić was the oldest of seven children born to Sima and Teodosija (née Rajić) Miletić in the village of Mošorin in Šajkaška, the Serbian Military Frontier, on February 22, 1826. His son-in-law Jaša Tomić, who was a publicist and leader of the Serbian radicals in Vojvodina, took up Miletić's mantle at the turn of the century.

Miletić attended Gymnasia in Novi Sad, Modra, and Požun (Bratislava), and defended a juristical doctorate in Vienna in 1854, but found his real vocation in politics, and at once constituted himself champion of the most advanced opinions. He wrote a song Već se srbska zastava vije svuda javno (Already the Serb flag is unfurled everywhere), which was sung as the anthem of Vojvodina. He was a political fighter for the fre and rights of Serbs and other peoples in Austria-Hungary. Miletić was a founder of Ujedinjena omladina srpska (United Serb Youth), and founder and leader of the Srpska narodna slobodoumna stranka (Serb National Freethinkers Party). Also, he was founder and editor of the magazine Zastava (Flag; started in 1866). He took upon himself the heavy task of reconciling the traditional hostility between Serb and Magyar. Miletić had come to the conclusion that the Serbian movement in the Vojvodina could be brought into line with the general Serbian aims of liberty and unity.

---------------------

СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ (Мошорин, 22. фебруар 1826 — Вршац, 4. фебруар 1901) био је адвокат, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустро - Угарској друге половине XIX века. Био је председник Дружине за уједињење и ослобођење српско са седиштем на Цетињу. Светозар Милетић је рођен у Мошорину, Шајкашка (Бачка), као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. Отац Сима, чизмар, порекло води од Милете Завишића из Костајнице, а мајка Теодосија, рођена Рајић, потиче из Баваништа. На крштењу је добио име Аврам, али је оно одмах промењено у Светозар. Основну школу похађао је у родном месту и у батаљонском средишту у Тителу, а потом се уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду, где је остало забележено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“ (Јован Хаџић). Материјално су га помагали богати, угледни и племенити Срби. По положеној матури, уписује се, 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава) где се укључује у рад српске ђачке дружине која броји 40 чланова и која делује под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис Српски соко, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове. Занесен панславизмом, свом имену додаје име Свеслав. 

У политички живот враћа се серијом текстова у Србском дневнику у којима разматра ситуацију у тадашњој Европи, нарочито на Балкану, а највише пише о стању и перспективама српске нације, нарочито у Војводству Србији и Тамишком Банату, у шта је царском одлуком претворена Српска Војводина (и такво Војводство убрзо је укинуто и инкорпорирано у Угарску). Најзначајнији текст који се у том периоду појавио и који је унео преокрет у српску политику је објављен уочи Божића 1861. године, под једноставним називом На Туцин-дан 1860. Како је тада већ дошло до укидања Војводства, Милетић констатује да је „Војводство умрло, али да такво какво је било ником није требало“. Но, много важније је да је за Србе умрло нешто друго. Иако не наводи децидно шта, јасно је да је мислио на српску оданост Бечу и аустријском цару од кога су Срби очекивали потврде својих права и привилегија. Милетић се залаже за остварење Српске Војводине, али у много мањим границама (етнички примеренијим и сврсисходнијим) од Војводства. До Српске Војводине, по њему, не треба доћи „преко цара“, већ кроз сарадњу и договор са Мађарима. Овај текст је у прво време унео пометњу међу младе Србе, али га је потом, млада либерална српска грађанска интелигенција прихватила и у наредних десетак година, Срби настоје да ту сарадњу остваре. Међутим, када се Угарска нагодила са Аустријом, 1867. године, Мађари окрећу леђа Србима и започињу борбу против српских циљева. Од тада је Угарска за њега још већи противник од Аустрије. И бечки двор и угарска влада настојаће више пута да га политички, али и физички ликвидирају. Милетић и на Црквено-народним саборима заступа идеје либералног грађанства. Често је говорио: „Ми смо Срби, али и грађани“.


____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________





MIHAJLO IDVORSKI PUPIN, Ph.D, LL.D. (9 October 1854 – 12 March 1935) was a Serbian physicist and physical chemist. Pupin is best known for his numerous patents, including a means of greatly extending the range of long-distance telephone communication by placing loading coils (of wire) at predetermined intervals along the transmitting wire (known as "pupinization"). Mihajlo Pupin was born on 9 October (27 September, OS) 1858 in the village of Idvor (in the modern-day municipality of Kovačica, Serbia) in Banat, in the Military Frontier in the Austrian Empire. Pupin went to elementary school in his birthplace, to Serbian Orthodox school, and later to German elementary school in Perlez. He enrolled in high school in Pančevo, and later in the Real Gymnasium. He was one of the best students there; a local archpriest saw his enormous potential and talent, and influenced the authorities to give Pupin a scholarship. Because of his activity in the “Serbian Youth” movement, which at that time had many problems with Austro-Hungarian police authorities, Pupin had to leave Pančevo. In 1872, he went to Prague, where he continued the sixth and first half of the seventh year. After his father died in March 1874, the twenty-year-old Pupin decided to cancel his education in Prague due to financial problems and to move to the United States. For the next five years in the United States, Pupin worked as a manual laborer (most notably at the biscuit factory on Cortlandt Street in Manhattan) while he learned English, Greek and Latin. He also gave private lectures. After three years of various courses, in the autumn of 1879 he successfully finished his tests and entered Columbia College, where he became known as an exceptional athlete and scholar.

Pupin completed his studies in 1883 as one of the best students, especially in the field of physics and mathematics, which gave him a diploma. Later, he went back to Europe, initially the United Kingdom (1883–1885), where he continued his schooling at the University of Cambridge. He was an early investigator into X-ray imaging, but his claim to have made the first X-ray image in the United States is incorrect. He learned of Röntgen's discovery of unknown rays ping through wood, paper, insulators, and thin metals leaving traces on a photographic plate, and attempted this himself. Using a vacuum tube, which he had previously used to study the page of electricity through rarefied gases, he made successful images on January 2, 1896. Edison provided Pupin with a calcium tungstate fluoroscopic screen which, when placed in front of the film, shortened the exposure time by twenty times, from one hour to a few minutes. Based on the results of experiments, Pupin concluded that the impact of primary X-rays generated secondary X-rays. With his work in the field of X-rays, Pupin gave a lecture at the New York Academy of Sciences. He was the first person to use a fluorescent screen to enhance X-rays for medical purposes. A New York surgeon, Dr. Bull, sent Pupin a patient to obtain an X-ray image of his left hand prior to an operation to remove lead shot from a shotgun injury. The first attempt at imaging failed because the patient, a well-known lawyer, was "too weak and nervous to be stood still nearly an hour" which is the time it took to get an X-ray photo at the time. In another attempt, the Edison fluorescent screen was placed on a photographic plate and the patient's hand on the screen. X-rays ped through the patients hand and caused the screen to fluoresce, which then exposed the photographic plate. A fairly good image was obtained with an exposure of only a few seconds and showed the shot as if "drawn with pen and ink." Dr. Bull was able to take out all of the lead balls in a very short time.

----------------------

МИХАЈЛО ИДВОРСКИ ПУПИН (Идвор, 27. септембар/9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања Бели орао Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor). Михајло Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова. Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Михајло Пупин је рођен у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. По одласку у Америку, променио је своје име у Михајло Идворски Пупин (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара. Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у српској православној основној школи, а потом у немачкој основној школи у Перлезу. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања. Због његове активности у покрету Омладине српске која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872. одлази у иностранство, у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда. Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку. У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку. На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове. Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Велику Британију (1883 — 1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике. Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину 1885. године код чувеног професора Хермана фон Хелмхолца, након чега је 1889. године одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије на тему: "Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији“.

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________




JANKO VUKOTIĆ, (18 February 1866 in Čevo, Cetinje – 4 February 1927, Belgrade) was a general in the armies of the Principality and Kingdom of Montenegro in the Balkan Wars and World War I. He also served as Montenegro's Minister of Defence in periods 1905-1907, 1911–1912 and 1913–1915 and as the Prime Minister of Montenegro 1913-1915. He is famous for commanding the Sandžak Army of Montenegrin forces during the Battle of Mojkovac, in which his daughter Vasilija Vukotić was a courier - the only woman participant in that battle. He finished the Military Academy in Italy and gradually climbed through the hierarchy, which has contributed substantially to his comprehensive and systematic training and gaining valuable experience in command and operational responsibilities.
-------------------------
ЈАНКО ВУКОТИЋ (Чево, 18. фебруар 1866 — Београд, 4. фебруар 1927) био је 8. озрнићки сердар (1907), дивизијар (1914), председник владе, војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе и армијски генерал (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра Карађорђевића у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је из познате породице Вукотића из Чева, која је у сродству са краљевским домом Династија Петровић-Његош. Након завршене Војне академије у Италији, постепено се пео хијерархијским лествицама, што је битно допринело његовом свестраном и систематском усавршавању и стицању драгоцених искустава на командним и руководећим дужностима. Бригадир је постао 1902. године, а 1910. је командовао Првом црногорском дивизијом. Од 1905. је члан Државног ратног савета, а пуну афирмацију достигао је у балканским ратовима. У Првом балканском рату Јанко Вукотић командовао је Источним одредом и убрзо је постао начелник штаба Врховне црногорске команде. У Другом балканском рату предводио је Црногорску дивизију у оквиру Прве српске армије против бугарских снага. Црногорска дивизија освојила је положаје на линији Пасаџиково-Калиманци и успешно садејствовала јединицама Српске војске у Брегалничкој бици, прихватајући одлучујућу борбу против Бугара. У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде Црногорске војске.

__________________________________________


Yours, 

Pozoriste u drzavi