- Верује се да су русалке водене виле - лепе дугокосе девојке које играју по пропланцима овенчане цветним венцима. У недељи после хришћанског празника Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Празник русалки – Русалије један је од наших најстаријих претхришћанких забележених празника. Димитрије Хоматин, охридски архиеписком у периоду од 1217. до 1236. године, записао је:„...Пошто у њиховом крају влада древни обичај који се зове Русалије, у седмици после Педесетнице сакупљају се млади, да обилазе села у том крају и да некаквим шалама, плесовима, скакањем и позоришним опсценостима измамљују за себе дарове од становника...“- Из текста видимо да се празник Русалија славио у недељи после Педесетице, односно свете Тројице – Духова. И данас се недеља после Духова назива Русална недеља и то у готово свим словенским земљама. У разним нашим крајевима имамо обичаје русалки, ладарица, краљица, негде и љеља, девојака које иду и певају по селу при том спомињући словенска божанства Љеља, Љељу и Ладу. 

- Међутим, празник Русалије који спомиње охридски архиепископ био је другачији. И ту имамо поворке али не девојака него маскираних мушкараца који су носили штапове. Празник се завршавао општенародним весељем, а често пијанствима и тучама. Познато је и да су игране игре при којим су учесници падали у транс како би магијским обредима помогли болеснима да оздраве. Празник нас несумњиво подсећа на покладне празнике које имамо у коледару (децембру) и дерикожи (марту). Занимљиви су били и обичаји у Македонији где су у време „некрштених дана“ (коложег - јануар) младићи у групама, русалије, обилазили све домове. При посети су ћутали, нису се крстили нити су поздрављали људе при сусрету. Спавали су у кући код домаћина, бавили су се врачањем, а за њихов долазак сматрало се да повољно утиче на здравље укућана.- Сам назив празника веома подсећа и на врсту цвећа - руже (русалије-ружалије?). Занимљива је сличност у називу наших Русалија и старолатинског празника Rosalia или Rosaria (који има везе са староседелачким етрурским становништвом). Празник Rosalia се светковао у време цветања ружа и био је посвећен култу предака. На тај дан спомињани су превремено умрли млади људи и стављани су цветни венци на њихове гробове. Знамо да дивље руже цветају у цветњу (мају) у време наших Русалија које, ако упоредимо са покладама, исто припадају култу предака. Можемо се запитати: да ли се радило о неком старом, широм Европе слављеном празнику, који између осталог, повезује староседеоце Балкана са староседеоцима данашње Италије?
Готово да нема начина да тачно и у потпуности реконструшемо све старе празнике. У нашој народној традицији данас немамо обичаје маскираних мушкараца у овом периоду, међутим, трагове таквог празника можемо наћи у обичају „ладарица“ или „краљица“ када се девојке маскирају у мушкарце (стављају лажне бркове, мушке шешире, облаче мушка одела, носе мачеве итд). У новије време маскирања су више шаљиве природе док се верује да су раније била обредна, да су обезбеђивала здравље и заштиту девојака и младих жена као и њиховог будућег потомства.

- Постоји повезаност овог празника са вилама русалкама. Тешко је са сигурношћу рећи у каквој су вези водене виле са покладним празником маскираних мушкараца. О русалкама као воденим вилама сведоче наше народне песме:„Виле момче послушале,
И слегоше са планине,
Кад је било у пол ноћи,
У то страшно глуво доба,
Русалке се разиграше,
Из воде ми испливаше,
На брегу ми коло воде,
Срашно коло љућег смеја,
Све зелене и све модре,
Зелен власе разпустиле.
Виле мотре постарије,
Које деву позанеле,
Позанеле умориле,
Уморише најстарије,
Устрелише постарије“ 
(из књиге „Митологија Срба“ Сретена Петровића)
- Трагови обичаја посвећених вилама русалкама остали су сачувани не само код јужнословенских народа него код готово свих осталих Словена (Руса, Белоруса, Украјинаца, Пољака и Словака). У јужноруским пределима, на Русалну недељу, постојао је обред „испраћаја русалке“. Девојке су између себе бирале „русалку“, стављале јој венце од цвећа, понекад је китиле зеленилом, затим би је касно увече одводиле до реке, шуме или гробља, скидале јој венце и бацале их у воду, ватру или на гробље. После тога су бежале са места „испраћаја“ да их „русалка“ не стигне и не науди им. 
Према „Словенској митологији - енциклопедијском речнику“ „одговарајући сценарио протеривања русалки представља део ритуално насталих веровања, која су посведочена код Источних Словена, о сезонском појављивању на земљи душа неудатих девојака или деце на први дан Русалне недеље, и њиховом повратку на онај свет последњег дана те недеље.“ Овде можемо видети одређену сличност са латинским празником током кога су спомињани прерано преминули млади људи на чије гробове су остављани венци.
- Представе о спољашњем изгледу русалки су различите: у неким местима оне се замишљају као младе и лепе девојке, наге или у белој одећи; као покојнице сахрањене у свадбеном руху (с венцима, велом на глави); у другим се описују као страшне, ружне, космате жене, чупаве као вештице, с несразмерно великим грудима које пребацују преко рамена.
- Да би избегли сусрет с русалком и да им оне не би наудиле, људи су током Русалне недеље поштовали многобројне забране: 
нису радили у пољу и врту, нису кречили зидове и пећ (да русалкама не би прснуло у очи), избегавали су послове у вези с предењем, ткањем и шивењем (да не зашију русалку или да се оне не умрсе у конац), нису одлазили по дрва у шуму (да не довезу у кућу русалку) итд.

- По црквеном календару Русална недеља долази после Свете Тројице – Духова који је покретан празник и може бити у цветњу и у трешњару. Ако се присетимо приче о ружама и русалијама, јасно је да је празник некада био месеца цветња (маја) и време када цветају прве руже. Прве среде после Живиног дана почиње Русална недеља. Жива, као што смо раније имали прилику да прочитамо, „прва у колу вилинском“ што значи да најављује долазак русалки. Среда је у нашој народној традицији дан када се први пут у току године појављују русалке.Русалне дане славе готово све родноверне заједнице само се, у зависности од поднебља, време слављења мало разликује.